Tari Đukić je pošlo za rukom da učini ono što nikom nije – da “oživi” kulturu, rekonstruira poeziju i navede ljude da se još jednom zaljube u pisanu reč, te da svoj optimizam, veru i inspiraciju usadi u srca čitalaca njenog magazina. Stvorila je utočiste za povređene, razočarane, nedosanjane, maštovite, kreativne, zabavne i dala mu je ime Insp. Danas se tu spajaju istomišljenici, pronalaze se prave reči o ljubavi, životu, prijateljstvu i ljudi dobijaju priliku da neguju ili leče svoju dušu.
Uvek nasmejana, ona zrači toplinom, pozitivnošću i nepokolebljivim stavom. Borbena, istrajna, sa istančanim ukusom, čvrsto stoji na zemlji, ali dopušta sebi da je ponekad povetarac vine u nebo gde obećava svojim snovima ispunjenje.
U doba nemorala, iskrivljenih vrednosti, promovisanja pogrešnih stvari, pravo je osveženje naići na osobu koja veruje da ovaj svet može postati bolje mesto, ako svako od nas uloži malo truda i borbe.
Upoznajte malo bliže Taru, junakinju ove priče.
Ko je Tara Đukić i šta je to što je pokreće?
Mislim da se suština mog bića svodi na nepokolebljivu veru, strast i borbu za svoje snove i ciljeve, od malena. Upravo to me i pokreće: moje ideje, vizije, planovi, ideali i zamisli. Ispuniti svoju svrhu – smatram životnim procesom, zato neprekidno radim i stvaram, i mislim da sam tek na jednom dobrom početku tog puta.
Diplomirala si srpski jezik i književnost, ali možemo zaključiti da te privlači i novinarstvo. Kako vidiš te dve oblasti?
Vrlo su povezane – da bi bio dobar novinar moraš perfektno da poznaješ svoj jezik, njegovu gramatiku, pravopis, leksiku i, naravno, književnost. Takođe, talenat za pisanje i osećaj za reči su nezaobilazni.
Kako se rodila ideja za stvaranje Insp. magazina?
U vremenu smo gde življenje i osećanje postoje kao dva zasebna života, u rastrojstvu. Ne živim onako kako se osećam, a ponekad se ni ne osećam onako kako živim. Insp. je nastao kako bismo pisali ono što osećamo i ono što živimo – bez zadrške ili pretencioznosti, bez lažnog osmeha ili zgrčenog lica, koji kriju jedno duševno rasulo. Insp. je nastao i da podseti na lepotu življenja i ljubavi. A ispod i iznad svega – Insp. je nastao sa idejom da insp.iriše i povezuje ljude.
Šta možeš reći o samom konceptu magazina i ljudima koji čine njegov deo?
Nedavno je neko na stranici Insp-a napisao: ”Vidi kako sad odjednom svi čitaju poeziju”. Nasmejala sam se jer to i jeste poenta našeg koncepta – ”popularizovati” poeziju na nekonvencionalan način. Poezija ne treba da poznaje ciljnu grupu ni kada se piše ni kada se čita, te klasifikacije na osnovu godina, obrazovanja, zvanja, pola – nisu relevantne za razumevanje ili stvaranje poezije. Ona postoji za svakog pojedinca koji poznaje i oseća reči kao da su žive, sa najtaninijim nijansama i razlikama u zvučenju ili značenju.
Zaljubljenici smo u modernu, avangardu, nadrealizam, pop art, a otuda i prepoznatljiv, atipičan vizuelni izgled Insp-a. Ljudi koji čine Insp. su talentovane, oštroumne, posebne i inspirativne duše, koje su izgradile svojstven i prepoznatljiv stil pisanja na Insp-u. Svako od njih je autentičan na svoj način i, za Insp, nezamenljiv.
Koju ulogu igra Insp. u tvom ličnom razvoju i na kakve komentare nailazis?
Insp. me određuje. U društvu, na fakultetu, na razgovorima za posao – Insp. je postao moj CV. Osim što sam osnivač, ja sam i njegov glavni urednik, novinar, marketing menadžer, social media manager, grafički dizajner, art director, travel blogger… Insp. me je naučio da se u svakoj situaciji snađem i pronađem kreativno rešenje, što zahteva mnogo istraživanja, učenja i rada na sebi. Što se komentara tiče, ljudi se oduševe što se neko danas bavi ”nekomercijalnim” temama i što su one uspele da dopru do šire publike i steknu veliku čitanost.
Ko je tvoja glavna podrška i stena na koju možeš da se osloniš kada su u pitanju poslovne odluke?
Pre nego što donesem bilo koju važnu ulogu, sa svojim roditeljima ”prostrem” sve argumente ”za” i ”protiv”. Oni kažu svoje mišljenje, ja se malo osamim, malo ćutim, malo osluškujem šta na sve to kaže moj lični osećaj – i onda presudim. Pored toga, imam sreću da živim sa najboljom drugaricom koja je psiholog, i ona je zaista jedna od retkih ljudi u čije se mišljenje sa sigurnošću uzdam i čije sugestije/savete rado prihvatam i primenjujem.
Kada je nastala tvoja prva pesma i kome je bila posvećena?
Kada sam bila mala, pisala sam pesme u jednu žutu sveščicu, gde bi mi mama na svakoj strani zadala naslov, a ja bih, inspirisana temom, napisala pesmu/priču. Mislim da je prva pesma u toj sveščici posvećena mom gradu, a onda tati, mami, bratu, mački, snegu, bubamari, nekom prazniku… Kada porastemo onda nas uglavnom inspirišu samo partnerski odnosi, neuzvraćena ili nesrećna ljubav, kao da je to jedina vrsta ljubavi koja postoji i koja inspiriše. Oduševim se kada neko piše o životu, o različitim ljudima i osećanjima, o roditeljskoj, prijateljskoj ljubavi, ili nekim potpuno apstraktnim, neobrađenim temama.
Kako bi opisala umetnost, a kako momenat u kome nastaje poezija?
Poezija ne nastaje. Ona postoji – uvek. Poezija je umeti videti ono što drugi ne vide ili ono o čemu ćute, kao i razmišljati šćućuren u ćošku odakle je perspektiva sagledavanja potpuno drugačija. Poezija nema formu, nema šablon, nema nametnutu temu ili rimu. Poezija je moj tata kada hoda pored mene, mama kad sedi na suncu i žmuri, deda kad gleda avione, brat kad se smeje, pas kad je na snegu, moja M. kad ”skačemo sa treće”, moj A. kada ga ujutru ljubim nerasanjenog. Poezija su sve rečenice koje su mi ostale u grlu, zaglavljene, neizrečene, a onda sve rečenice koje sam čula negde usput, u zaletu, i koje su me naterale da se zaustavim, da razmislim i da se preispitam. Nekad su najbanalnije rečenice one koje nam promene stav, pogled, život, i one se zauvek pamte. To je poezija, to je život.
A umetnost je najprefinjeniji odraz inspiracije, jer nastaje u tom neopisivom zanosu.
Van Insp-a, koja su tvoja polja interesovanja?
Nedavno sam počela da radim u jednoj digitalnoj agenciji i zaista uživam u tome jer sam zaljubljenik u tehnologiju, internet i društvene mreže. Digitalni marketing mi pruža mogućnost za stvaranje inovativnih ideja i kreativnih rešenja, što mene i pokreće.
Kom gradu se uvek rado vraćaš i zbog čega?
Uvek se rado vraćam Subotici i čuvam taj grad u sebi. Iako sam pet godina u Beogradu, kada me pitaju gde živim, ja i dalje odgovaram: U Subotici (smeh). Jednostavno, to je jedini grad na svetu koji je moj i koji nosi u sebi sve što je moje.
Kako u budćnosti vidiš svoj magazin?
Maštam da Insp. jednog dana, pored magazina, bude i fondacija koja bi pomagala ljudima koji se nalaze u različitim životnim (ne)prilikama, borbama i izazovima. Da pored pisaca, okuplja volontere i humanitarce. Insp. je danas mesto gde se mladi ljudi pronalaze, prepoznaju, poistovećuju, nalaze utehu ili olakšanje, ali mi je veliki san da jednog dana iz tog poetičnog sveta reči iskoračimo i u svet odvažnih dela.
-vajbish part-
Čiji književni rad pratiš?
Ivana Tokina.
Ono što niko ne zna je..?
Nešto o čemu se zauvek ćuti.
Omiljeno mesto u Subotici?
Porto.
Šta ne podnosiš?
Nepravdu. Sistem. ”Neprikladno”.
Omiljeni dizajner?
Mihano Momosa i Ana Ljubinković od domaćih, a Alexandar McQueen i Maison Margiela od stranih.
Omiljena pesma?
Coldplay – Fix you, uvek i zauvek.
Kada si tužna gde se nalaziš i zašto baš na tom mestu?
Zamračim sobu, prostrem jorgan na pod, pustim Coldplay, ležim i zurim u plafon. Bez misli.
Tip ljudi koji te oduševljava?
Ljudi koji zrače, koji su energični, optimistični, duhoviti, otvoreni, slobodni, ambiciozni, samouvereni, nezaustavljivi… Više i ne dopuštam da me drugačiji okružuju.
Šta bi probala da uradiš, iako se toga plašiš?
Da letim paraglajderom.
Ono što te čini srećnom je?
Sreća postoji kad osvestiš trenutak. To može biti bilo koji trenutak, mali za čovečanstvo, ali veliki za tebe. Za mene je najveća životna sreća kada imaš pored sebe sve one koje voliš na broju i kada radiš (za) ono što voliš. To se podvuče kao suština života, a ispod se napiše: i tako dalje.
Šta je za tebe dobar vajb?
Dobar vajb je leto. Lagani vetar na obali mora. Dani bez kalendara. Plutanje. Veče. Iščekivanje. Terase. Gromoglasan smeh. Mokre čaše od nazdravljanja. Drugarice za ceo život – zajedno. Muzika koja obećava bolju budućnost. Oči koje misle isto. Pet ujutru. Rađanje zore na prozoru nekog nebodera. Laži koje su ispisane nečijim prstima na tvojim leđima. Sve što će se desiti, a nikad se neće izgovoriti. I onaj osećaj ushićene, uzavrele, dezorijentisane zaljubljenosti – tik pre nego što se rastopi u iluziju.